KOST U GRLU

 

Neće on to jest.

 

 

 

Ručak je. Baka zove jesti. Imamo mola na lešo. Prvo juhu od tog istog mola. I blitvu sa krumpirom. Filip i ja ne volimo baš mola na lešo, ali baka inzistira da ga pojedemo jer je to za prste polizati i bija je živ još u ribarnici i anđeli bi ga pojeli i osim toga je danas petak. 

 

Šovo ne može smislit lešo ribu. 

 

Baka inzistira. Danas je skuhala blaženi ručak koji se mora pojest. 

Filip i ja prčkamo po tanjuru. 

 

Šovo sjedi i gleda. 

 

Neće on to jest, jasno mi je unaprijed. 

 

Kad barem ne bi bilo svaki petak mola lešanog na našem stolu, kad bi barem neki petak bilo neke druge ribe osim lešanog mola, bilo bi manje napetosti u zraku i manje nervoze za stolom. 

 

Baka tumači bez prestanka o lešanom molu kojeg je kupila kod svoga ribara koji joj svaki petak ostavi frišku ribu, iz mora izvađenu ujutro i u podne je ta riba na našemu stolu, a niko je ne zna skuvat ka ona, ni Lidija, ni Pia, ni Veljka, ni Danka, ni Verica, di će Verica znat lešat ribu, a maslinovo uje je dobila od Magne sa Šolte i svako drugo ne vaja ništa samo to Magnino sa Šolte vaja i najboje je i najmirisnije i za guštat je sa lešanin molon jer se samo u maslinovon uju sa Šolte taj mol smije točat jer ako je bilo koje drugo maslinovo uje, ništa ti ne vridi ni šta je riba friška, ni šta je dobro lešana, ni šta je juha sa petrusimulon i sa mrkvon i sa krumpiron i sa bokun riže, ako uje ne vaja, ne vaja spiza i to ti je tako, sinko moj. Ajde jedi, prste ćeš polizat, popij tanjur juve pa ćeš se najest lipo lešanoga mola i malo ću ti ga sa limunom poškropit da ti bude kako ti voliš.

Slušam baku i ne uspijevam se sjetiti kad je to Šovo volio da mu poškropi ribu s limunom.  

 

On sagne glavu.

 

Lijevom rukom obujmi svoje ćelavo čelo.

 

I zuri u juhu. 

 

Baka mu primakne tanjur ne prestajući opjevavati svoje kulinarsko umijeće, neprekidno hvaleći dalmatinsku spizu koja je krepka, zdrava, ukusna, mirisna, za polizat prste od lipote, od koje bolesni ozdravljaju,

umirući  oživljuju, nemoćni se oporavljaju, koja ne pada teško na štumik, koja liči kolesterol, liči bubrege, liči jetru, liči želudac. Kapjica maslinovog uja natašte je najbolja za probavu, za hemeroide je lešana blitva najboji lik, za masnoću u krvi je kapjica crnoga vina poslin večere najsigurnija medicina, za tvoj mozak šta se napreže sa tolikin tekstovima najvažnije ti je omega uje, a di jema omega uja nego u ribi, ali ne u prženoj ribi sa puno masnoće kako se čini ovod u Zagrebu nego u lešanoj ribi, a pogotovo u molu koji nije smrdljiva riba šta pliva u onoj šporkoj rivi, sinko moj, mol je najzdravija riba jer živi u čisto more, a ne u onu kanalizaciju, Bože mi oprosti, šta su učinili od Spliske rive, šta san tila reć, skuvala san dva kumpira sa blitvon pa imaš lipo za prste polizat, a neko čini i utvrdo kuhana jaja, ma ne ja, ja utvrdo jaja pomišan jedino sa šparogaman, ali moraju bit šparoge iz okolice Trogira, friško ubrane i da nisu gorke, onda ih ja lipo u vruću vodu kuhan i kad ih izvadin ne smidu bit onako, gnjecaste nego da se svaka lipo razdvoji pa ih sa utvrdo jajiman pomišan, kapjicu stavin onega uja od Magne, neko stavi octa, ali mora bit prava kvasina, jer ako nemaš pravu kvasinu onda je boje ništa ne stavjat, stavit zrno soli, ali mora bit morska sol, e, ne ova nevajana šta ništa ne vaja, onda se lipo pomiša jedno s drugin, ali moraš lagano promišat da ti se ona jaja previše ne speštaju, ne zna to svak promišat, a ja san atroke kuharica, koliko san spize više učinila, ajme kad se sitin koliko sam ribjih juv skuvala, koliko san ribe očistila, a znaš šta ja volin najviše od ribe, od ribe najviše volin čučat glavu, koji su to gušti, koji je to atroke specijalitet, a ne zna svak guštat glavu, e, a triba znat glavu isčučat, sinko moj, ne može se tvoja kobasica i ona tvoja svinjska mast, Bože me oslobodi, ne može se ta tvoja slavonska spiza uspoređivat sa našon kuhinjon i sa našin lipin jeliman šta imamo u Dalmaciji. Ajde se lipo prekriži pa lipo jedi.

 

Filip i ja se pogledamo. Prekriži?

 

Šovo i dalje zuri u razljapljena riblja usta koja plivaju po tanjuru.

 

U riblje zube koji mu se kese iz juhe.

 

A dico moja, a šta vi mislite, zašto ja ovako dobro nosin svoje godine, a šta mislite da je to od zraka ovega nevajanoga? Da je to od živaca šta san ih više izgubila? Da je to šta vučen spizu svaki dan? Atroke uz brdo ovod po Mesničkoj vučen po pe-šest kil, više mi je kičma otišla i sva san se iskrivila i gobu san pod stare dane dobila, ali opet se ja ne mogu usporedit sa svojon generacijon šta mi je sva pomrla od nevajanoga života šta su ga vodili. Opet san ja u top formu, e, a to je sve jer jeman kondiciju, jer san na noge od jutra do mraka, jer san više s ovin rukaman tanjur oprala i podova izribala nego ča san izila kruva za cili život. Ajde lipo se prekrižite i pomolite pa ćemo lipo jest. Ajde Šovo, ča si sta? Lipo se prekriži pa lipo jedi. Lipo ćeš pojist riblju juvu ma se prvo prekriži. Ajde se lipo prekriži. Ajde lipo s Duhon Svetin i Blaženon Divicon Marijon. Ajde lipo.

 

Šovo s gađenjem uzme žlicu.

 

Proguta zalogaj. 

U grlu mu zapne kost. 

Pocrveni. 

Zakašlje. 

Gotovo povrati.

 

Filip i ja se ne pomaknemo.

 

Baka ne prestaje.

 

E, a dogodi se svakomen da mu se zaleti, ma san ja sve očistila, nije ni jedne jedine košćice bilo u juvu, a isto ti se koja provuče, koja ti promakne, ma nima veze, lipo koricu kruva suhoga uzmi, ajde lipo prožvači da ti sklizne ona kost niz grlo, samo suhoga kruva i proći će ti to odma, ništa se nemoj obazirat, a Bože moj, ka da san malo koščic progucala, ka da san malo koščic izvadila iz usta, aime, kad se sitin kako san Filipu vadila iz mandule koščicu kad je bija mali pa se skoro zadavija, ali san ja atroke doktorica, lipo san mu je sa pincetom izvukla i ka da se ništa nije dogodilo, eto ti ga na, samo lipo koricu kruva uzmi i gotovo, a ka si tvrdoglav i nisi se tija prekrižit, zato ti se to i dogodilo, Bože mi oprosti, ka da je teško se prekrižit, u ime Oca i Sina i Duha Svetoga....

 

Otac je već potpuno izvan sebe. 

Uzima od bake koricu kruha i neprekidno jezivo kašljući (kao da mu je život u pitanju) halapljivo počne jesti tvrdi kruh. 

 

Eto tako, prožvači lipo kruh, ali nemoj ga skroz prožvakat jer ti neće potirat koščicu, više ga ka ono progucaj u jednomen zalogaju pa se, sinko moj, lipo u ime ....

 

i krene Šovu križati preko stola... 

Oca.... 

on se koprca u svojim hroptajima, ona ne odustaje od križanja...

i Sina... 

on maše po zraku rukama kao lud ... 

i Duha... 

ona mu hvata desnicu i pokušava ga njome prekrižiti ...

Svetoga... 

On sijevne okom.

 

Na frižideru preko puta ugleda onu stvar kojom se jednom stranom siječe, a drugom tuče meso. 

 

Sumanutom kretnjom odbaci stolac koji se silinom udarca raspadne u sudaru s kredencom. Stane pred baku kao da će ju pojesti. Ona se prestravi i momentalno prestane s misijom. Filip i ja umremo od užasa. Tad silovito lijevom rukom prevrne tanjur, skrši nekoliko čaša, pomete košaricu s kruhom i zdjelu s blitvom, a desnicom u hipu dohvati onu stvar s vrha frižidera, snažno zamahne i svom snagom njome opali posred stola. 

 

 

Amen.

 

 

Sad više niko ništa neće jest – reče.